Normalan rast u detinjstvu jedan je od najpouzdanijih pokazatelja dobrog zdravstvenog stanja, adekvatnosti ishrane i psihoemocionalnog okruženja deteta i rezultira dostizanjem konačne visine koja je u skladu sa genetskim potencijalom dobijenim od roditelja.

Poremećaji rasta u detinjstvu

Nizak rast ispoljava oko 3 odsto dece u jednoj  populaciji. Od tog broja i do 90 odsto slučajeva je posledica fiziološke prirode, sreće se kod dece u čijim porodicama postoji sličan obrazac usporenog rasta i razvoja ili više članova ima niži rast. U 10 odsto slučajeva nizak rast je posledica brojnih hroničnih bolesti, poremećaja ishrane, endokrinih i genetskih bolesti ili nepovoljnih socijalno-ekonomskih i psiho-emocionalnih okolnosti. Takav patološki nizak rast zahteva rano otkrivanje, dijagnostiku i terapiju čime se poboljšava prognoza bolesti u njegovoj osnovi ali i izgledi niske dece da dostignu genetski programiranu telesnu  visinu.

Prepoznavanje i značaj ranog otkrivanja i terapije niskog rasta

Uprkos sistematskom praćenju rasta dece od strane nadležnih pedijatara, pedijatrijskom endokrinologu se upućuje manje od 20 odsto dece niskog rasta, delom i zato što 40 odsto njihovih roditelja smatra da uredno rastu i ne vode ih lekaru. Sem toga, i dalje postoje predrasude da su u ženskom polu društveno prihvatljivije niže visine, pa se devojčice niskog rasta upućuju endokrinologu u proseku oko godinu dana kasnije od dečaka.

Tarnerov sindrom

Podcenjivanje problema niskog  rasta kod devojčica dovodi do propuštene ili zakasnele dijagnoze u 40 odsto slučajeva. Tarnerov poremećaj je jedan od najčešćih poremećaja rasta u detinjstvu, prisutan u 1:2000-2500 ženske novorođenčadi.

On je posledica nedostatka celog ili dela X polnog hromozoma  u svim telesnim ćelijama ili u nekim ćelijskim linijama (mozaični oblik). Odlikuju ga nizak rast i niska konačna visina,  primarna insuficijencija jajnika sa oskudnim pubertetskim razvojem i neplodnošću, kao i brojna telesna stigmata i fizičke anomalije - urođene srčane mane, anomalije bubrega i različiti endokrinološki poremećaji.

Dijagnoza se može postaviti još kod novorođenih devojčica male telesne dužine i sa otocima šaka i stopala, a potvrđuje nalazom patološkog kariotipa. Sledi rana i efikasna terapija posticanja rasta primenom hormona rasta i intenziviranje pubertetskog razvoja primenom estrogena. Dijagnoza TS se međutim i dalje najčešće postavlja prekasno - u kasnom detinjstvu ili ranoj adolescenciji, kada je propušten period za optimalnu promociju visine, a efekti hormona rasta kompromitovani srastanjem epifiza dugih kostiju. 

Važnost rane dijagnoze i terapije

Imajući u vidu da je nakon postavljene dijagnoze samo 30 odsto devojčica sa Tarnerovim sindromom adekvatno lečeno, nesumljiv je značaj dobrog poznavanja problematike ovog sindroma, kao i rane dijagnoze i rane primene hormona rasta u promociji rasta i povećanju definitivne visine devojčica sa Tarnerovim sindromom.

PRATITE RAZVOJ DETETA, PREUZIMANJEM APLIKACIJE NA SVOJ UREĐAJ