Pod punom opremom kofica, lopatica, raznih guma, mišića, dušeka, lopti, šeširić deteta koje odbija da ga nosi, sve to prikačeno na kolica koja se jedva drže i odbijaju da idu po šljunku pa ih prenosimo, sa sve dva deteta u njima, jedno dete kod mene u marami i jedno pored nas.

Vrti vam se u glavi? Nije to ništa! Ali da krenemo ispočetka...

Krećemo na put. A da bismo krenuli, moramo prvo da se spakujemo. Kada je šestočlana porodica u pitanju tu nastaju prave muke. I sa pakovanjem nekad krenem i nedelju dana ranije.

Zašto?

Da bih na vreme sve oprala, osušila, pripremila, dokupila ono što nedostaje. I spiskovi, spiskovi...  Spisak šta poneti od obuće i odeće – jer omiljena haljinica druge devojčice ne sme biti zaboravljena. Spisak šta poneti od kozmetike – jer svako ima svoje kremice, šampone, kreme za ojede, kremu za sunčanje, sve u svemu, kao pokretna mini drogerija. Spisak za putnu apoteku. E tu već ne preterujem. Nosim zaista samo ono najosnovnije što može da mi posluži za prvi udar nakon kog vodim dete kod pedijatra, bilo da je u pitanju najstarije dete od 7 godina ili najmlađe od 7 meseci.

Izvor: Privatna arhiva

Spisak za hranu za usput. Spisak za zanimacije za usput. Spisak za opremu za plažu. Spisak sa priborom i sudovima – flašice za dvoje mlađih, cucla za bebu, četka za flašice, tečnost za pranje flašica, pribor za jelo, dečije šoljice... Spisak sa našim stvarima i kozmetikom. Spisak sa dečijom posteljinom – svako nosi svoj jastuk i ćebence. Milion i jedan spisak!

Noć pred put nema spavanja

To mi je jedinstvena prilika da kompletno sredim kuću. Ipak treba tu i da se vratimo. Pripremam sendviče za usput, po neku grickalicu, flašice sa vodom (sokove nikad). I nadam se da će ipak dobar deo puta prespavati kao i obično. Muž pakuje stvari u auto i po ko zna koji put konstatujemo da nam je kombi preko potreban. Deca se bude i pre nego što stignu da naprave haos po kući, vezujemo ih u sedišta, izlećemo iz kuće ko furije i molimo boga da nismo nešto od stvari zaboravili ili ostavili nešto uključeno. Taman da krenemo, muž se vraća da ipak sve još jednom proveri, jer ipak nećemo dugo biti kod kuće.

Konačno krećemo. Samo da dečija euforija potraje jer vremenom iz euforije prelaze u stanje dosade, a dosada dovodi do sedmog kruga pakla i za njih i za nas. Puštamo im dečije pesmice, svi pevamo „Razbole se lisica“, dok nas na semaforu ljudi iz kola pored nas gledaju blago zabezeknuto. Ali, mi idemo na put i mi smo srećni! I imamo decu koju bolešljiva lisica umiruje – drugo nije važno!

Posle nekih sat vremena vožnje njih tri su zaspale. Naredna dva sata bilo je uživanje za vožnju. A onda je počelo buđenje. „Mamaaa! Gladna saaam!“ viče najstarija od njih tri. „I ja!“ – srednja se uvek solidariše sa njom. Beba se alarmira – neutešni plač do besvesti, jer ju je dranje ove dve oko nje trglo iz sna. „Piški mi se! Piški mi se! Mamaaa oću piškiiiim!“ ponovo najstarija. Okej, vreme je za pauzu.

Na većini relacija imamo neka ustaljena mesta za pauze, koja imaju parkić za decu, normalne cene kafe i ograđenu baštu (to su neki naši kriterijumi). Tako je i sad. Na pauzi im dajemo da jedu (inače, pojele su po sendvič čim smo krenuli), a onda se igraju u parkiću dok mi popijemo kafu. Nastavljamo dalje bez pauza.

Na planini smo proveli nekoliko dana i onda nastavili do mora. Ponovo ista pesma kao i u prvom delu puta. I bukvalno ista pesma „Razbole se lisica“ i isti scenario – prvo spavaju, kada se probude kreće kukanje koje se završava pauzom, a potom se umire i ostatak puta prođe bez većih problema.

Izazov 1: Zadržati decu u plićaku

Stižemo na more i devojčice bi naravno odmah da se kupaju. I već sam videla sebe kako jurim pomahnitalo ne bih li ih zadržala na suvom ili makar u plićaku, ali žive tačnije nepodavljene. Ispreturala sam torbu da nađem kesu sa stvarima za plažu – u nju sam stavila kupaće kostime za sve, peškire, śeširiće i kreme za sunčanje. Natovarili smo svu onu opremu sa početka priče na kolica, dva deteta u kolica i bebu nosim u marami. Kao što sam već rekla, najstariji će nam se tek pridružiti jer nismo bili u istom mestu na primorju.

Izvor: Privatna arhiva

Izazov broj dva: Mesto za šestoro

Na plaži tražimo mesto gde bismo mogli da se uguramo između drugih peškira, a realno, treba nam mnogo mesta. Ležaljke ne dolaze u obzir. To bi bilo skakanje i penjanje do besvesti. Sigurnije je na zemlji. Ali suncobran treba. Muž zabada suncobran – naše mesto je obeleženo. Brzinski širim peškire, najstarija se skida, srednja pokušava da se skine, najmlađa se buni jer je niko ne skida. Mažem jednu po jednu, ubeđujem ih da stave šeširiće i dok mažem najmlađu ove dve su već kod vode. I onda shvatam da sam sve mnogo preuveličala. Ostaće nepodavljene, jer – plaše se same da uđu u vodu. Zastale su u plićaku i vratile se nazad. Onda su jedna po jedna išle sa tatom da plivaju. Nakon plivanja bi sele u plićak i igrale se sa koficama i lopaticama. Nisu ni pokušavale same da uđu dublje u vodu. Okej, zar su ovo moja deca??? Verovatno bih ih u drugoj situaciji ohrabrila da se ne plaše, ali moja procena je da je na moru strah od samostalnog odlaska u dubinu apsolutno dobar i za njih i za nas.

Buđenje u 6

Svako sledeće jutro smo prvi na plaži jer smo svi bili budni pre 6. U najtoplijem delu dana smo se sklanjali sa plaže. Popodne bismo ostajali sve do zalaska sunca, pa čak i posle toga smo se još uvek igrali na plaži dokle god nas ne rasteraju komarci. Jednog dana su svi zaspali dok smo još bili na plaži.

Izvor: Privatna arhiva

Od peškira smo napravili haos pomerajući ih unaokolo jureći hlad od suncobrana (jer zašto jednostavno pomeriti suncobran kad možemo na svakih sat vremena da pomerano sedam peškira???) i na tako nabacanim peškirima su zaspali, izgledajući isto tako nabacani.

Kezom do užine. Ili mnogo užina

Bilo je situacija kada su devojčice šetale po plaži, pa odu malo dalje i moramo da idemo za njima da ih vratimo nazad. Srednja devojčica (ima 20 meseci) obožava da ide od peškira do peškira i da šarmira sve redom. Bez pardona sedne nekome na peškir i nabaci neodoljiv kez sa poluizraslim zubima. I svako joj da nešto da gricka. Kada pojede, ode dalje, na sledeći peškir. A ja propadam sve dublje u zemlju i gledam breskve koje i dalje stoje nepojedene.

Izvor: Privatna arhiva

Kad smo kod hrane...

Uvek biram apartman za smeštaj gde god da idemo kako bih mogla da im spremam hranu. Jer čak i kad imamo pansionsku hranu desi se da neki obrok neće da jedu ili ne vole. Najmlađa beba sada ručka kašice i na put joj nosim kupovne za svaki slučaj, a ukoliko imam uslova pravim joj i na putu. Na moru smo bili u auto kampu i nisam imala uslova za spremanje obroka, tako da smo se hranili u restoranu i uvek sam im naručivala neko kuvano jelo koje vole,  a koje je na dnevnom meniju, jer mi je to najsigurnije da je sveže pripremljeno. Beba je tih dana bila na kupovnim kašicama i dojenju.

Istina je da od organizovanja putovanja sa decom može da vam se zavrti u glavi. Takođe verovatno je da ćete se sa odmora vratiti još umorniji i da će vam biti potreban odmor od odmora. Ali za mene su ta iskustva sa decom neprocenjiva. I vrede svaku kapku znoja. Tako da, ukoliko se još uvek razmišljate da li da idete na letovanje sa malom decom – idite! I ne brinite, nije toliko strašno kao što zvuči!

Piše: Tamara Perović

Tamama - Avanture jedne porodice sa mnogo male dece

Tamara Perović rado je praćena mama iz mnogo razloga - život sa četvoro dece uvek je pun dinamike i izazova, a ona o njima, kao i o lepotama roditeljstva Tamara piše i fotografiše. Avanture Tamarine porodice pratite na njenom blogu i Instagram profilu.