U prvoj trudnoći u kojoj sam nosila sada zdravog, pametnog i veselog sina dogodile su se zaista grozne i tragične situacije na koje ja nikako nisam mogla da utičem. Imam potebu da svoju priču podelim sa budućim majkama, kako ne bi bile uplašene, jer je sve u životu individualna stvar. Moj sin je začet iz trećeg pokošuja insiminacije. U četvrtom mesecu trudnoće sam prokrvarila i morala da ležim. Inaće sam bubrežni bolesnik sa dijagnozom glomeronefritis, i lekari su mi govorili da ne nikako ne smem da ostanem u drugom stanju ukoliko želim da živim bez dijaize ili ukoliko želim da istu odložim bar do 35- godine. Sada ima 40 godina, imam dvoje dece, sina od 8 ipo godina i ćerku od 6 koja je došla potpuno iznenad kada smo mislili da nikda nećemo moći da imamo drugo dete. Moji bubrezi i dalje ferceraju i ja još uvek nisam ni blizu dijalize!!! Elem, u prvoj rudnoći, osim što sam prokrvarila, suprugu je dijagnostivkovan tumor testita. Ubrzo je operisan i otstranjen mu je testis, nakon toga odlazi na tri ciklusa hemo terapije, tumor mu se širi i na limfne čvorove. Gubi kosu, povraća svakodnevno i rastaje sa životom i to se sve dešava u perido od 4 meseca trudnoće. U 6-om mesecu, u požaru koji izbija u jednoj novosadskoj diskoteci gine moj najbolji prijatelj, lep, zdrav, mlad i pun života. Jedan mlad čovek gubi život. U sedmom mesecu trudnoće, moj otac koji je bio moj najbolji prijatelj i otac i drug i sve na svetu umire ispijajući jutarnju kafu na stolu u bašti u 62-oj godini života. Dobio je treći infarkt koji je bio poguban. Bila je nedelja, a dan pre je sa svojim prvim unukom, sinom od moje setre, našim prvencem ,bio na bazenu, skako na glavu i pravio razne druge trikove. Ja odlazim u bolnicu u Višegradsku kod velikog prijatelja i stručnjaka Profesora Radunovića. Poradjam se mesec dana ranije. Potpuno iznanadna i bez najave, lekari me hitno odvoze u operacionu saliu. Radjam sina Vanju bez otkucaja stca, oživljavaju ga. Dobija prvo ocenu 5 pa 6 pa 8. Stavljaju ga u toplu kadu, radja se sa kilo i 800grama. Ostaje 10 dana u bolnici. Ja ne smem da ga dojim zbog bubrega. Emotivno sam u paklu. Oca sam izgubila, dobrog prijatelja, suprugu život i dalje visi o koncu uspeha hemo terapije. U medju vremenu, moj suprug dobija posao u internacionalnoj kompaniji. Posladavci hoće da sačekaju da se on oporavi i spremni su da m pomognu u preseljenju porodice i celog života, ne u drugu firni ili drugi grad, nego u drugu zemlju....
Priči nikad kraja. No zašto sve ovo pišem, svaka situacija je posebna i drugačija od one druge, manje ili više teška. Samo pozitivne misli mogu da vas spasu, koliko god da se čini da je teško i ne pobedivo. Eto mi smo 2014-te dobili zdravu i veselu devojčicu, potpuno iznenada, samo godinu dana nakon suprugove hemo terapije i sa jednim testistom kao i sa mojom dijagnozom glomeronefritisa. A onaj mali miš od kilo i 800 grama je sada jedan srećan dečak, koji trenira hokej, osveja medalje, odličan je djak, govori tri jezika kao maternji, ne zato što je wunderkind već zato što živimo u inostranstvu i od rodjena je usmeren na dva jezika. Tako da glavu gore,misli pozitivne i kako god izgledao ŽIVOT JE LEP!!!