Pre godinu dana, Aleksandra nije znala da će 17. novembar postati značajan dan u njenom životu. Blizanačka trudnoća se odvijala bez ikakvih komplikacija.

24. marta je prerano na svet donela blizance - Miu i Maksima, ne teže od kilograma. početkom maja, podigla je Bebac porodicu na noge, tako što je svom dragom Marku izjavila ljubav uz pomoć čitalaca iz celog sveta.

Danas, na Svetski dan prevremeno rođenih beba, otići će na Institut za neonatologiju da drugim bebicama odnese minijaturna odelca koja su nekad nosili njeni blizanci i za "Bebac" priča svoju priču.

"Momenat kad sam saznala da nosim blizance u meni je izazvao zbrku pomešanih osećanja. Od neopisive sreće do straha od mogućih komplikacija koje višeplodne trudnoće nose sa sobom. Kao da sam negde duboko u sebi znala i osećala kako će se trudnoća zavrsiti. Intuicija, majčinski instinkt ili, prosto, samo strah koji se poklopio sa krajnjim ishodom - to nikada neću saznati. Jednostavno, od prvog trena sam strepela za njih i jako ih želela u svom naručju. 

Trudnoća se uredno odvijala, bez bilo kakvih komplikacija, sve do 22. nedelje, kada je viđen zastoj u umbikalnim protocima. Dobila sam terapiju i zakazana mi je kontrola za dve nedelje i strogo mirovanje, uz ležanje na levom boku. 

Nakon dve nedelje sam otišla na zakazanu kontrolu sa nadom da je terapija urodila plodom, međutim, stanje je bilo lošije nego na prethodnoj kontroli. Bebe su počele da zaostaju sa napredovanjem, a ja sam upala u preeklampsiju. Istog momenta mi je zakazan prijem. 

Kad sam legla na odeljenje, tad sam postala svesna realne opasnosti koja je pretila i bebama i meni. Svo troje smo bili životno ugroženi i pod stalnim nadzorom lekara. Stanje se iz dana u dan menjalo. Bilo je uspona i padova. Raznih predloga, od tog da žrtvujem jednu bebu koja je bila ugroženija jer su krenuli i otpori kroz pupčanike (u pitanju je bio dečak), do toga da ih rodim, pa šta bude. Ni jednog momenta nisam imala nedoumicu šta da radim jer sam ih oboje želela i oboje svim svojim bićem volela, iako ih još ni dotakla nisam. Mazila sam stomak i hrabrila ih, hrabrila NAS, sve je bilo na meni. Svaka odluka je bila samo moja. Naše živote sam držala u rukama. 

24. mart 2015. Dan kog sam se plašila od momenta hospitalizacije, a znala sam da će se desiti i sa strahom ga iščekivala. Moja preeklampsija više ne moze da se kontroliše lekovima, njihovi protoci su otkazivali, sve je jači otpor u pupčanicima, a ja još ni punih 30 nedelja trudnoće nisam dočekala. Na sve to, kreću i kontrakcije. Ceo dan provodim na CTG-u i dopleru. I dan - danas mi se dešava da čujem zvuk ta dva aparata u potpunoj tišini. Uveče se stanje još više pogoršava, stavljaju me na kiseonik, do jutra protoci mog dečaka otkazuju, Svo troje smo životno ugroženi i vode me hitno u salu. O sebi i svom životu ne razmišljam, bitno mi je samo da se oni rode živi i zdravi, da oni budu dobro. Dok me vezuju za sto i spremaju za sekciju, uspevam samo da im kazem da mi čuvaju bebe, na šta dobijam odgovor da ce čuvati i mene. 

Sledece čega se sećam je to da me bude i ja pokušavam da ih pitam za bebe, otvaram usta, borim se da izgovorim, ali glasa nema. Kad su videli da se borim da progovorim, znali su sta želim i rekli da su bebe za sad dobro, dišu samostalno (ja sam dobila u trudnoći injekcije za sazrevanje pluća jer se moj prevremeni porođaj očekivao )i da čekaju transport na Institut za neonatologiju. Mene vode u šok sobu i kače na aparate jer su me dva puta gubili za vreme operacije. U jako teškom stanju sam bila, sa jednom jedinom mišlju u glavi - MOJE BEBE!

Čim sam dobila telefon, zvala sam da se informišem o njima i saznala da je dečak morao biti prikačen na CRAP aparat za disanje, a da devojčica dobija kiseonik kroz nos i stabilnija je od njega. Čeka se da prođe prvih 48 sati u kojima stanje može naglo da se promeni i da za sad ne gajim neku preteranu nadu jer su jako mali (ona 1000, on 920 grama ). A ja ih još nisam ni dotakla! Nisam videla i osetila svoju decu koja se bore za sopstveni život, bez mene! 



Sutradan prelazim na odeljenje, dolazi mi žena sa Instituta da mi donese pumpicu za izmlazanje kako bih mogla bar svojim mlekom da pomognem svojoj deci i saopštava mi da se dečaku stanje još pogoršalo, CRP mu skače, a oni ne mogu da pronađu žarište infekcije u organizmu i menjaju mu antibiotike, ali ni jedan za sada ne deluje na njega! 

Taj dan mi je trajao kao večnost. Svako malo sam zvala Institut u nadi da je krenulo na bolje, ali informacije su uvek bivale iste - stanje bez promene! Sutradan, drugi dan od porođaja, meni je od šoka stalo krvarenje, bukvalno su me “cedili”, dobila sam intravenozno lek koji je trebao da izazove krvarenje, a moja jedina odluka je bila da izađem kako bih mogla da budem uz svoje bebe. Uprkos nagovaranju okoline, kao i doktora koji su se brinuli o meni, moja odluka je ostala nepromenjena. 

Popodne tog istog dana, uz potpis i na sopstvenu odgovornost, izašla sam iz porodilišta. Najteži momenat mi je bio taj kad sam sa torbom i cvećem u rukama izašla iz zgrade, ali bez svojih beba! 

Moj prvi susret sa bebama je bio jako emotivan. Čim sam ušla na odeljenje intenzivne nege, prepuno inkubatora, ja sam znala ko su moje beke. Moje dve majušne beke koje se svom silinom bore da prežive. Ona sa povezom na očima, iglom u malenoj ručici, kiseonikom u nosiću i sondom za hranjenje u ustašcima. On na CRAP masini, otečenih usana, sa infuzijom, bespomoćan leži i ne pomera se! Prizor koji NIKADA zaboraviti neću i bol koji ću uvek osećati pri samoj pomisli na tu sliku. I sad dok pišem, suze mi same teku. 

Prišla sam im, dodirnula ih, moja ruka ih je prekrila cele, koliko su maleni bili. Uspela sam da se suzdržim i ne raspadnem se u najsitnije čestice atoma dok sam sa njima, jer znam da im je moja snaga daleko potrebnija od lomova koje sam osećala u sebi. 

Tog dana je započela naša borba! Sutradan je dečaku već bilo bolje, antibiotska terapija je počela da deluje i njega skidaju sa CRAP-a. Šesti dan, devojčicu prebacuju na odeljenje poluintenzivne nege, dan za njom prelazi i on. Moji blizanci, moji Mia i Maksim su pregurali najteži deo puta! Od tog momenta nije bilo nekih drastičnijih padova, praćeni su, učili smo da jedemo na flašicu, dobijali vitamine preko infuzije, lekiće da ne zaboravimo da dišemo, a devojčica i tri transfuzije.

Dečak, ugroženija beba, kreće da napreduje brže od svoje sestre koja je bila malo lenja od njega za jelo, ali oboje ostaju stabilno. Tu, na Institutu, uz pomoć predivnih doktora i sestara učimo da se vadimo iz inkubatora, skidamo sa aparata sami, hranimo, kupamo i presvlačimo. Živimo za te momente kad smo zajedno i mazimo se. Gledamo kroz prozor i maštamo kako se igramo napolju, a sve je iza nas i živimo za dan kada ćemo otići kući. 

Maksim je bio mezimac glavne sestre koja ga je svako pre podne nosala, hranila i mazila, zato je i dan - danas prava, velika maza, a Mia je opasnica od starta bila! Dva meseca su proveli u inkubatoru, prvi prelazi u krevetac Maksim, par dana za njim i Mia. Posle nekog vremena, Mia dobija upalu uha, to je jedina komplikacija koju smo imali, ali naspram svih koje smo zaobišli, to je bilo, najblaže receno - NIŠTA! 

Čim se devojčica oporavila, 100 dana od rođenja, došli smo kući bez bilo kakvih problema. Izbegli moždano krvarenje, probleme sa disajnim putevima, okicama... sve što prati prevremeno rođenje. 

Rođeni sa 29 nedelja i 5 dana, danas Maksim i Mia imaju sedam i po meseci. Porasli su u velike, zdrave i vesele bebe koje mira nemaju, niti ga daju. Samo se smeju, “pričaju” jedno sa drugim, igraju se… Ničim ne pokazuju da su toliko pre vremena rođeni. Pedijatri su prezadovoljni njihovim napretkom i time što su prevazišli sve bez posledica. A oni su pokazali koliku snagu nose u sebi i kakva čuda mogu da naprave. Čudesni, divovski, mali ljudi! 

Zahvalna sam Bogu, ljudima sa Instituta i svima koji su mi bili podrška u preteškim trenucima. Danas mogu da se radujem njima! 

Volela bih da kažem svim mamama koje prolaze ili ce tek proći kroz sve - nek veruju! Samo neka veruju u svoje heroje, mnogo su oni jači nego što nama deluju! Njihova snaga je nemerljiva! Verujte njima, verujte sebi i što više budite uz njih! Oni vas slušaju, oni vas osećaju, vi ste njihova snaga koja im je potrebna! Oduševiće vas vaši heroji i heroine sa svojom nadljudskom snagom! 

Ko god vam kaze da zaboravite, prošlo je - NIKADA zaboraviti nećete, niti bi trebalo njihovu hrabrost baciti u zaborav! Ko god vam zamera nastupe besa i nervoze - NE MOGU da vas razumeju, nisu prošli to sto šte vi sa vašim herojima i znajte da IMATE PRAVO NA TO! Koliko god vam je vremena potrebno da se vratite u normalu, što je, takođe, nemoguće, jer ovo nas obelezava za ceo život, dajte ga seb,i koliko god je to moguće, upravo zbog njih i vas samih! I ne trudite se da vas bilo ko razume, jer to može samo onaj ko je to video i doživeo. D

Divite se svojim herojima! Ponosite se, hvalite... oni to zaslužuju! Uživajte u njima!"

Sve najbolje vam na današnji, naš i njihov, praznik žele blizanci - heroji Mia i Maksim!